VELJKO ČOBANSKI - PROFESOR BIOLOGIJE IV BEOGRADSKE GIMNAZIJE, OPŠTINA SAVSKI VENAC - SLUČAJ ZA RIPLIJA !!!
ZNANJE I PRAVDA GOVORE, DOK NEZNANJE I NEPRAVDA URLIČU !!!
PISMO KOJE NIKADA NIJE UGLEDALO SVETLOST DANA
O profesoru biologije Veljku Čobanskom – kolegi IV beogradske gimnazije, specijalisti humane genetike, magistrantu …
Bertold Breht je napisao dramu “Kafkin krug kredom”... škola na Brdu, naša škola, IV beogradska gimnazija ispisuje ovih meseci kafkijanski krug kredom. Taj krug ne može, nedopustivo je, ne sme da se zatvori. U njegovom središtu je gospodin Veljko Čobanski, spec.profesor biologije već 28 godina, bez ijednog pogrešnog koraka na tom dugom putu svog profesorskog hoda.
Naglašavamo, gospodin Veljko Čobanski jer ga takvim čini njegova celokupna ljudska pojava: odmerenost, otmenost manira, obrazovanost. Poznavalac, bolje reći, zaljubljenik u klasičnu muziku, slikarstvo, književnost. Više od toga, u svet prirode i floru i faunu.
Zar bi od takve ličnosti moglo da se očekuje nešto drugo nego što je i dokazao: brižljivost sina i unuka, odanost do požrtvovanosti dok su živeli u ovom našem svetu njegovi najbliži.
Nenametljiv je ali uvek pouzdan prijatelj. Takav je profesor Veljko Čobanski.
Sve to nadograđuje i nadmašuje velika ljubav prema njegovom životnom pozivu – biologiji. Stručan, potpuno predan stalnom proučavanju oblasti koju je odabrao, specijalista, uskoro magistar. Dobro je obučen to jest edukovan kada je reč o radionicama, toj školskoj novini, u kojoj sa svojim đacima uspešno radi.
Đaci profesora Čobanskog su posebna priča. To su ne samo vaspitanici, nego i mladi sagovornici i saradnici, to su njegova „deca“. Staralačko sadejstvo: predmet – profesor – učenik, ostvaruje se na najbolji mogući način. Postoji međusobno razumevanje i poštovanje. Taj čudesni svet, taj mladi svet sve može i sve sme, a sreća je i što ima osećaj za meru, za istinu, za pravdu.
Na radnom stolu profesora Veljka stoji slika sa tekstom:
„... Hvala Vam što ste uvek bili uz nas. Vaši maturanti iz IV-1, 16. jun 2000.“
Brojne su i slične u albumu:
„... Najdražem razrednom starešini, njegovo IV-5 , jun 1992.“
I da ne nabrajamo...
Pamte ga generacije i generacije – ukupno 28 generacija. To su hiljade učenika i njihovih roditelja. Pamte ga po dobru. Da nije tako, zar bi ovi mladi ljudi, tridesetčetvorogodišnjaci i brojni drugi već porodični, sa supružnicima, sa decom, zaposleni, obuzeti brojnim problemima, pokrenuli u tako impozantnom broju, pozivali jedni druge i nas svoje nekadašnje profesore da se pridružimo APELU ZA ISTINU o kojoj je ovde reč ?
Osamdeset osam bivših učenika ostvaruje svojim potpisima prvi apel i skreće pažnju javnosti. Sto šezdeset i jedan potpisnik novog apela poziva da se sagleda istina o neshvatljivom ishodu koji je pokrenuo razgovor na malom skupu roditelja u IV gimnaziji. To nije bio roditeljski sastanak jer je prisustvovalo šest roditelja. To se pre, školskom terminologijom, naziva „dan otvorenih vrata“.
ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO ?
Razredni starešina je upozorio prisutne da je u odeljenju uočena pojava psihoaktivnih supstanci.
Tada je krenula prava hajka. Profesor Čobanski je rekao da je pogrešio što je pomenuo imena i izvinio se tim roditeljima. Da je rekao NN svih šest roditelja bi i tako znalo o kome je reč jer se to u kućama učenika i njihovih roditelja ionako ZNA.
Ali sve je krenulo drugim tokom. Umesto da se održi Nastavničko veće, da se omogući profesoru Čobanskom da svim profesorima saopšti o čemu je reč, direktor škole Gordana Mihajlović, daje rešenje o suspenziji i pokretanju disciplinskog postupka, jer je „narušen ugled škole“.
Kako je narušen ?
E pa zar posle izjave Gordane Mihajlović: „U mojoj školi nema droge“ (da li je čula za „pluralia tantum“), profesor Veljko Čobanski daje do znanja grupi roditelja da droge ima. U dnevnik, kao što je u školi red, beleži sadržaj razgovora sa roditeljima. Profesorka istorije, što uopšte nije red i njen posao, čita zapisnik na svom času istorije đacima profesora Čobanskog. Ovo je redosled saznavanja i zbivanja događaja.
Počinje kafkijanska situacija: profesora Čobanskog poziva policija na informativni razgovor.
Ko je optužio i za pta je optužio Jozefa K., junaka Kafkinog dela ?
Ko je optužio i za šta je optužio Veljka Č., delatnika u IV gimnaziji ?
NE ZNA SE !
Ali se zna, da je tog istog dana u odeljenju profesora Čobanskog saopšteno: „Vaš razredni starešina je na saslušanju u policiji“ (učenici nisu tražili objašnjenje od direktorke, psihologa i pedagoga, koje su se pred njima tročlano pojavile).
Opet kafkijanstvo !
Imamo višegodišnje iskustvo, kada se skrene pažnja u kakvu opasnost srljaju deca, roditelji su uglavnom spremni da sarađuju, da se savetuju. Ima i onih koji ne žele da se zna da su izgubili kontrolu nad sopstvenom decom, ne umeju i ne mogu da prihvate istinu, pa će pre da optuže razrednog starešinu koji je tu brigu preuzeo i upozorava na problem, nego da priznaju svoju grešku.
Nije lako biti mlad, ma koliko da je to lepo i nepovratno. Izazovi su nesagledivo veliki. Mladi su radoznali, često povodljivi, svoju nesigurnost skloni da prikrivaju nameštenom arogancijom, a naivni u verovanju da mogu „malo da probaju tu travu, taj spid“ i da prestanu kada oni to reše. Živimo u vremenu kada se bolest zavisnosti širi svetom. Bolest, a ne sramota koju treba skrivati i zato lagati, treba lečiti kao i svaku drugu bolest.
Učinila je dobro brojnim mladim učenicima i nama tadašnjim profesorima tadašnje IV gimnazije, gospođa Janja Jašić, viša medicinska sestra u Zavodu za lečenje bolesti zavisnosti, koja nas je na roditeljskim sastancima, na našu molbu i poziv, upućivala kako prepoznati početak zavisnosti, kako pomagati, na šta obraćati pažnju, i dobro pamtimo, naglašavala je: „Slušajte, razgovarajte, pričajte, pratite, steknite poverenje deteta...“. Takvim razgovorima prisustvovali su često i učenici i tada mladi kolega Čobanski, sada već specijalista humane genetike.
I šta to znači „u mojoj školi nema droge“ kad se posle ove izjave, za dva – tri dana na sportskom terenu u školskom dvorištu nađe đak koji puši marihuanu – izbaciti ga iz škole ? Kao što je to uradila direktorka Gordana Mihajlović demantujući u roku od samo tri dana samu sebe ?!?!
Izbacuju se stare stvari, smeće a ne – dete, pa bio to i stariji maloletnik koji tone u bolest. Gde to treba „izbaciti“ učenika? „U neku drugu školu“, najčešći je odgovor. Zar i u drugoj školi nisu mladi đaci i kolege – profesori ?!
Znači, „ugled“ treba praviti skrivanjem istine a ne rešavanjem problema što je normalno, ljudski i humanije ?
Hipokrizija je u rečenici „da Veljko Čobanski ruši ugled škole“, i zato je suspendovan.
To je već druga po redu suspenzija za još neostvaren, to jest istekao prvi i jedini direktorski mandat Gordane Mihajlović.
„Ugrozio je ugled škole“, a čime mu je ona doprinela ? Čime je direktorka Gordana Jovanović doprinela ugledu škole ? Da li će je učenici i kolege pominjati po dobru, pokazaće vreme. Ono je jedini pravedan sudija.
„Vreme će otkriti, što lukavstvo krije“ – Šekspir.
Direktorima, kalibra Dragutina Jovovića – Firge i njegove prethodnice Olge Mićić (bili su direktori decenijama u IV gimnaziji), slučaj sličan proganjanju profesora Čobanskog, ne bi mogao da se dogodi, jer su imali sva pedagoška, ljudska i rukovodilačka svojstva da takav problem, da se čak i pojavio, humano reše.
Ali ovde je reč o nespretnosti, a velikoj želji za moći i vlasti.
I ŠTA SADA ?
Profesor Veljko Čobanski je na ulici. Počinje četvrti mesec zabrane da stupi u školsku zgradu i školsko dvorište. Uostalom, i bivšim učenicima, kada su došli pred svoju školu mirno i dostojanstveno da daju podršku svom profesoru, bilo je zabranjeno da uđu u zgradu, pozdrave svoje stare profesore, a ovi su im mahali kroz prozore zbornice. I bilo ih je mnogo...
Suspenzija, ulica i četvrtina plate... zna se kakve su prosvetarske plate. To je odluka direktorke Četvrte gimnazije. Računi moraju da se plaćaju, mora da se jede, i uz sva šikaniranja sačuva zdravlje.
Ipak, ima i svetlih momenata, mada malo usporenih:
- Forum beogradskih gimnazija, predvođen Batom Sokićem, pokrenuo je javno mnjenje profesora, kolega;
- Novoizabrano predsedništvo sindikata IV gimnazije, predvođeno srčanom Bosiljkom Erić, ne prepušta usamljeničkom osećanju nepravde i progonjenosti svog kolegu Veljka;
- Đački roditelji sadašnjih učenika, i bivši đaci, velika su podrška u ovoj pravoj borbi za istinu;
- Sadašnje učenike, profesor Čobanski izričito traži, da niko ne angažuje.
I uprkos svim nastojanjima status-quo ! Ulica, besparica. Ipak, ulicu ne čine samo trotoari, kolovoz, automobili.
Čine je i ljudi.
A oni, kao i mi, dugogodišnje kolege profesora Čobanskog, umirovljene, ali ne i mrtve, kada se treba boriti za istinu, hoće da daju svoj doprinos apelom:
VRATITE ČOVEKU ONO ŠTO MU PRIPADA – PRAVO NA RAD, NA UČIONICU – NJEGOVE ĐAKE.
Javno mnjenje: komšije, ljudi zaposleni u prodavnicama hrane, u novinarnicama, saznavši putem TV-a i brojnih novina o problemu u kome živi Veljko Čobanski nude svoju pomoć – svoju dobru ljudsku reč.
„Posle roditelja, braće, najuže porodice, učitelji i profesori su najzapamtljivije ličnosti u našim životima“, govorio nam je direktor Firga Jovović, „zapamtite to kolege, nije svejedno kako vas đaci pamte“.
Šta će pamtiti sadašnji đaci IV gimnazije ?!
Njihovi prethodnici, bivši učenici, a među njima ima i roditelja sadašnjih đaka, svojom akcijom, apelima, dolaženjem pred školu, odlaženjem u Ministarstvo prosvete, oglašavanjem u medijima i grupno i pojedinačno, pokazujući svoje mišljenje, svoje osećanje, a to je u njihovo ime zabeležio i poznati pesnik:
„A jednom kad godine minu u beskraj, u daljinu, i prođu šareni dani kao da nisu ni bili i umore se sve šetnje, posive aprili, videćeš SEĆANJE na đačke dane, nov neki život vredi. I tada raste u srcu obična neka priča, velika đačka priča“.
U tom SEĆANJU, svi mi, profesori, imamo mesto kakvo zaslužujemo.
Profesor Veljko Čobanski može da se ponosi svojim mestom.
Dokaz su postupci, reči, osećanja, njegovih đaka.
Marina Kosanić – prof. hemije
Jelisaveta Nikolić – profesor srpskog jezika i književnosti
Ljiljana Stefanović – profesor engleskog jezika
Dunja Gije – profesor hemije
Jelena Jelovica – profesor srpskog jezika i književnosti
Biljana Davidović – profesor engleskog jezika
Gordana Sibinović – profesor matematike
VIDEO:
Jelisaveta Nikolić govori o kolegi profesoru biologije IV Beogradske gimnazije Veljku Čobanskom na tribini foruma gimnazija „Ko je sledeći Čobanski ?"
KO JE SLEDEĆI ČOBANSKI ?
Profesor biologije Veljko Čobanski - KOJA JE CENA ISTINE I PRAVDE U SRBIJI ?
Potpisi profesora IV beogradske gimnazije
Нема коментара:
Постави коментар